Jednom davno, ali ne baš toliko davno, bila jedna zemlja i zvala se Engleska i imala je mornaricu koja je plovila morima… U toj plovidbi, nailazila je na razne kontinente, ostrva… i onda su shvatili, kod urođenika ostrva prolazi politika “tante za kukuriku”… Sledeći put su natovarili brodove šarenim ukrasima, ogledalcima, perlicama, češljevima i po kojom biblijom (jer dobar izgovor uvek para vredi). Onda su za te tričarije kupili i urođenike, i njihovu slobodu i njihovu zemlju, i vladali celim svetom sledećih 200 godina.
E sada, što je Engleska tako tretirala daleke narode pre puno godina, i nije neko veliko čudo, ali kada vlast tako tretira sopstveni narod u današnje doba, a ovaj tome aplaudira, to jeste ravno čudu. Dovoljno je jednom godišnje na račun tog istog naroda napraviti vatromet i čuda se dešavaju. Pljušte pohvale, sve se muke zaborave, sve je sjajno, dojučerašnje (ali bukvalno) izlivanje kišnice, udari grada, opšta komunalna zapuštenost, odbegla rodbina u inostrastvu… Sve se zaboravlja: u očima samo sija vatromet i obećanih 500 eura prosečne plate…
Mnogi se još uvek nisu oporavili od engleske vladavine, a mnogi je nisu ni preživeli ili su odnešeni preko okeana da rade kao robovi na plantažama pamuka i šećera u “Novom svetu”… Jer posle perlica usledila je besomučna eksploatacija, doduše tu i tamo podignuta je po koja statua kraljice Viktorije, tu i tamo po koja fontana, u novije vreme tu i tamo kakav vatromet… Posmatrajući urođenike, posle svega, ostatak sveta je osuđivao Englesku i njene metode. Ona se nevešto branila da su to bili neodgovorni pojedinci, da je bilo gusarenja, da je bilo nesporazuma, da je namera bila dobra (jer tu si ipak bile i biblije), i da su sami urođenici tako hteli, i da je ona u stvari raznim okolnostima bila naterana posle svega NIJE HTELA…
Svaka sličnost je namerna.