Nedavno je na ponovno razmatranje u skupštinu vraćen predlog izmena Zakona o vodama oko kojeg se podigla velika prašina. Burna reakcija javnosti je usledila prvenstveno, jer tokom izrade izmena zakona nije bilo javne rasprave, skupština ga je po hitnom postupku usvojila, pa su građani ostali zatečeni novim odredbama o načinima korišćenja i davanja u zakup vodnog zemljišta koje omogućavaju mehanizam „neposredne pogodbe“ pri davanju u zakup vodnog zemljišta.
Jasno je svima da bi predsednik bez problema potpisao navedene izmene da žestoke reakcije javnosti nije bilo, pa je tako i peticiju „Izvor života traži izbor života – Zaustavimo štetni Zakon o vodama!“ za kratko vreme potpisalo više od 70 000 građana. To je jedna bitka dobijena, ali sigurno ne i rat koji građani Srbije vode protiv trenutne vlasti koja je pokazala da se ne libi da zarad ličnih interesa proda i zemlju, i vodu, i vazduh, a time i zdravlje nacije.
A kako pitanje javne svojine, posebno voda i vodnog zemljišta stoji u Bečeju? Imali smo pre nekoliko godina na dnevnom redu lokalne skupštine tačku u kojoj je lokalna vlast pokušala da na brzinu promeni namenu vodnog zemljišta između dve prevodnice radi pretvaranja istog u građevinsko. Ispostavilo se, kako je naša odbornička grupa i istakla, da je kompletna obala Tise u nadležnosti JP „Vode Vojvodine“ i da lokalna skupština jednostavno nema te ingerencije.
Trenutno stanje je takvo da vidimo ekspanziju izgradnje na samoj obali, u tzv. kampu. Kako se i uz koje dozvole gradi na zemljištu kojem gradnja nije dozvoljena, kako se rešava fekalna kanalizacija, da li su za veličinu objekata samo nebo i novčanik granica ili je potrebno i malo „neposredne pogodbe“ iz onih gore navedenih izmena zakona, su samo neka pitanja koja se nameću.
Pored izgradnje novih objekata, posebnu „atrakciju“ predstavlja podizanje ograda kako oko novih, tako i oko već postojećih objekata. Kamp na Tisi kao da je postao svojevrsni Divlji zapad, pa se teritorija osvaja tako što zabodeš kočiće gde ti se svidi i podigneš ogradu. Mnoge zelene površine pored staze koja vodi duž Tise kroz kamp, na kojoj ste do juče mogli da raširite peškir i uživate, sada je dostupna samo privilegovanima iako propisi kažu drugo.
Naime, zakon o vodama, koji je i dalje na snazi, je lex specialis koji reguliše pitanje voda i u konkretnom slučaju pitanje priobalja. Jasno je zakonom propisano da su vode i vodno zemljište JAVNO dobro koje je neotuđivo i kao takvo se može koristiti na način kojim se ne utiče štetno na vode i priobalni ekosistem i naročito, što je vrlo bitno, da se ne ograničavaju prava drugih. Zakonodavac je propisao i to da se vodno zemljište može izadati u zakup (ali ne i otuđiti), samo pod uslovom da je zakup u javnom interesu ili da zakup vodnog zemljišta nema negativne posledice na vodni režim i životnu sredinu. Sumanutim ograđivanjem javnog dobra (dakle tvog i mog dobra), neplanskom i pre svega nedozvoljenom izgradnjom stambenih i drugih objekata od strane fizičkih ili pravnih lica, narušen je javni interes zarad privatnog, što može imati pogubne posledice u budućnosti, pogotovo što se time ograničavaju prava svih nas drugih. Neverovatno je koliko je kratko pamćenje svih, kao da nas ništa u prošlosti nije naučilo da se sa prirodom, pogotovo snagom vode, ne treba igrati. Klimatske promene su dokaz za to (skorašnje poplave u Nemačkoj, Belgiji, Kini, kao i one od pre nekoliko godina u Obrenovcu više niko ni ne pominje).
Na žalost, nadležni iz opštine ne reaguju, a novopečeni (o)graditelji niču kao pečurke posle kiše. Sada im samo fali ona izmena zakona sa početka teksta, a na svima nama je da uradimo sve što možemo da do toga ne dođe. Nemojte da budete deo mehanizma koji uništava ovu zemlju i njena prirodna bogatstva, budite sa prave strane podignutih ograda, a one će pre ili kasnije morati biti srušene.