To što na 22. sednici SO, predsednik SO nije ispoštovao Poslovnik i izašao za govornicu da bi odgovorio na izlaganje gosp. Tari Ištvana, nego je sa svog mesta komentarisao, i nije ništa novo. Međutim, sam komentar je nadmašio tu već uobičajenu praksu predsedavajućeg. Naime, on je gosp. Tariju odgovorio: „Slučajno je prešao cenzus, al’ verujte nećete više, jer nećete imati onu pomoć koju ste imali potrebnu da pređete cenzus, a Vi znate o čemu ja pričam“.

Šta znači „pomoć koju ste imali potrebnu da pređete cenzus“?

Očigledno se ne radi o pomoći u prikupljanju potpisa, tu je predsednik Skupštine bio jasan, pomoć je bila potrebna da se „pređe cenzus“ što je mnogo više od 400-ak potpisa potrebnih za prijavu liste na lokalnim izborima.

Da li bi to trebalo da znači da je neko manipulisao biračima, na način da ih je upućivao kako i za koga da glasaju? Šta bi drugo mogla biti ta „pomoć“, jer da bi se prešao cenzus potrebni su samo i jedino glasovi. Ukoliko je nekome „pomoć“ potrebna da cenzus pređe, to znači da on nema dovoljno glasova. Još je interesantnije da, po rečima predsednika Skupštine, gospodin Tari zna o čemu on priča.

Koji, međutim, mehanizmi mogu stajati iza ovakvog posla?
Moguće je zamisliti da neko ima „višak“ glasova pa ih „preusmerava“ drugima. Moguće je zamisliti, ali takve radnje nisu zakonom dopuštene. Prvo se postavlja pitanje, kako neka stranka ili koalicija stranaka unapred zna koliko glasova ima? Neko unapred, dakle, zna koliko glasova ima, zato što zna sa koliko glasova može „pomoći“ drugome da cenzus „slučajno“ pređe.

Pored toga, ukoliko neko vrši „preusmeravanje“ glasova, to znači da ne samo da zna koliko glasova ima, jer sigurno ne bi rizikovali da sami ne dobiju dovoljan broj mandata, već i da tačno i unapred znaju ko će za tu listu glasati. Dakle, tačno se zna ko su ti glasači i kojima od njih je moguće poveriti zadatak da glasaju za nekog drugog, da bi taj drugi „slučajno“ prešao cenzus. Ni to nije teško zamislivo, ima simpatizera i sl. koji su spremni da čine raznorazne stvari za svoje političke mentore, pa nije teško zamislivo, ali da je pravno dopušteno – nije.

Mišljenje Tužilaštva u vezi ovakvih izjava i njihovih implikacija je nešto što javnost očekuje u ovakvim situacijama, ne bismo li bili načisto sa tim da li je pomoć „prijatelja“ bila zakonski opravdana, ili ipak nije.

VIDEO LINK USKORO

Pomoć (ne)prijatelja