“Tek kada posečemo i poslednje drvo, kada zatrujemo i poslednju reku, kada poslednja riba bude bila ulovljena, shvatićemo da se novac ne jede.”
Da smo kao jedna od vrsta koja naseljava ovu planetu postali krajnje sebični i prilično kratkovidi, i nije neka novost. Deca još u vrtiću uče o živoj i neživoj prirodi, o važnosti čuvanja sveta u kojem živimo, o tome koliko je velika uloga i odgovornost upravo čoveka da omogući iste šanse svim živim bićima.
Mi smo u Srbiji svedoci svojevrsnog ekocida u kojem učestvuju upravo oni čija je dužnost da se tome suprotstave. Ova vlast objavila je svoj lični rat drveću, rekama, planinama. Ruke su im već duboko u našim novčanicima, služe se državnim novcem bez i malo stida i srama, to nam je jasno. Zašto im, pobogu, sada smeta drveće?!
Da krenemo, možda, od prvih lekcija iz Prirode i društva. Gradivo valja ponavljati da se ne zaboravi, a oni koji su tu lekciju prespavali mogli bi nešto i da nauče.
Drveće je ključno u sprečavanju klimatskih promena na globalnom nivou. U velikoj meri doprinosi biodiverzitetu, pruža sklonište, dom i hranu pticama, insektima i raznim mikroorganizmima. Drveće održava mikroklimu urbane oblasti u kojoj raste, smanjuje temperature vazduha kada se beton leti zagreje, pruža zaklon od Sunca, povećava vlažnost vazduha i smanjuje brzinu vetra. Ono smanjuje buku koja dopire sa ulice i kolovoza. Daje nam kiseonik bez kojeg sve pare ovog sveta nikome ne vrede ništa, krošnje u sebi zadržavaju smog, dim, prašinu, polen, upijaju u sebe štetni ugljen-dioksid, čuvaju naše zdravlje besplatno! Drveće čini naše živote lepšim, kvlitetnijim. Ono nam pruža odmor za oči od strogih linija i oštrih ivica okolnih građevina. Ono predstavlja oazu mira u sred svakodnevne trke i buke. Ono je naša veza sa prirodom, sa svetom iz kojeg smo nekada davno krenuli u ovo što sada živimo. Ono predstavlja lepotu, lepotu koja bi trebalo da nas učini plemenitijima i srećnijima.
Lepota, sreća, plemenitost, nesebičnost, zdravlje, zaštita, budućnost, život – sve ovo simbolizuje drveće koje ova pošast na vlasti bez milosti seče. Zato ga i seku. Oni i jesu sušta suprotnost svemu što drveće predstavlja, zato ga i uništavaju.
Dužnost je svakoga od nas da se protiv toga borimo!
Nema te “velike investicije”, ličnog interesa i sitnog izgovora koji mogu da opravdaju takvu bahatost, takvu nebrigu za nasleđe, tu nezajažljivu alavost i moto “posle mene potop”. Jednostavno nema, a svi koji ćute, svi koji se prave da ne vide, svi koji opravdavaju – saučesnici su i kao domaći zadatak trebalo bi da pročitaju pesmu “Domovina se brani lepotom” Ljubivoja Ršumovića, jer i taj čas su izgleda prespavali.